Pre par dana sam se prošetao do škole da sačekam svoje dete. Prva rečenica je naravno bila: "Možemo li još malo da ostanemo da se poigramo?"
Hmmm... Danas sam dobre volje (kao i uvek uostalom :)... Može malo...
Igra, priča i OSMEH... U jednom trenutku sam primetio crnu tačkicu na zubu jednog deteta. Jedinica, gore desno...
Hmmm... Moraćeš da odeš kod zubara.
- Ne smem.
Zašto ne smeš?
-Da mi ne daju anesteziju.
Ali anestezija, čak i ako ti je daju služi tome da te ništa ne boli. To čak manje boli nego kad te ujede komarac.
- Ali anestezija je ovooolika.
Nije, špric je mali, ovoliki, a iglica mala, mala i tanka. Ništa ne boli.
-Ali mojoj baki su dali anesteziju pa je onda dobila....
Setio sam se tog trenutka kako sam pre par godina vodio svoje dete da primi turu injekcija antibiotika. Ma koliko smo uspeli da ih izbegnemo do tad i posle toga, morali smo i sa antibiotikom da se suočimo.
Kod od prilike trećeg odlaska dete je iz nekog razloga osetilo strah. Veoma mu je bilo neprijatno i nije nikako hteo da uđemo u dom zdravlja, dok mu u glavi nije kliknula ideja za spasonosni predlog: "Tata, a da li bih ja mogao da prvo odem kod svoje zubarke? Da se malo smirim."
Preplavilo me je osećanje poput onoga (koje naravno nisam kao ni vi doživeo), znate, kao da sam dobio premiju na loto-u. Od svih vaspitnih stvari koje su mi se činile bitnim, u jednoj sam uspeo. Uspeo sam da zaštitim dete od emocionalnog trovanja svojim i strahom drugih ljudi (bar) od zubara.
Da vas savetujem o bolestima zuba kao sto su karijes, pulpitis, parodontitis, gangrena i sličnima nisam baš kompententan, tako da se za njih obratite stomatologu.
Ali se smatram dovoljno kompetentnim da vas molim, roditelje, bake i deke, prijatelje, komšije i sve druge da zaštitite decu od svojih strahova.
Kada na kraju uspem da vratim osmehe na lica mojih sugrađana, biće mnogo lepši bez crnih tačkica ili nedostajućih zuba.
